Otvaranje izložbe Maruškin put svile biti će upriličeno u četvrtak 25. maja u 19 časova u Galeriji Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka.
Istorijat svile kreće od drevne Kine i carice nazvane Boginjom svile, kojoj je po legendi čaura svilene bube upala u čaj. Tajna proizvodnje svile čuvana je pod pretnjom smrću, ali u Justinijanovo vreme, misionari su uspeli da prokrijumčare jaja svilenih buba u svojim štapovima. Tako je složeni proces proizvodnje svile, stigao u Vizantiju u 6. veku i proširio se Evropom.
Svilene niti su bojene, ali i već izatkana svila, imala je tokom istorije različite tehnike ukrašavanja. Savremenim slikarima i umetnicima dizajna, svila postaje vrlo inspirativna podloga, pre svega pojavom specijalnih transparentnih boja koje se ne otiru, a već poseban alat za akvarel primenjljiv je i na ovoj skupoj podlozi.
Maruška Topalović započela je svoju svilenu priču odmah posle srednje škole, praveći nakit od ostataka dragocene tkanine, a zatim je krenula da slika na njoj, usavršavajući svoju tehniku, puštajući mašti i imaginaciji da je slobodno vode. Razgovor sa sobom i o sebi, započela je mudro, andrićevski, čitajući između redova svoje ZNAKOVE PORED PUTA.
Kao potomak Karađorđevog vojvode Lazara Mutapa, hrabro se suočila sa životom, sa dobro osmišljenim originalnim poslom i istrajala je zahvaljujući viziji i odgovornosti. U korenu prezimena njenog slavnog pretka je mutavdžijski zanat, vezan za grubu tkaninu od kozje dlake, dok je njena svila najtananija i najprozračnija. Na njoj bi slavni sultani mogli da oprobaju britkost sablje, kada bi svilu bacila u vazduh. Veza ipak postoji, dok se vremena neminovno menjaju.
Maruškine svilene slike u vidu ešarpe ili marame, zamotavaju se oko vrata, pojavljuju se na kravati ili su detalj na maramici, nehajno zadenutoj u malom džepu.
Autorka svakoga dana u svom ateljeu, na svili zategnutoj čiodama na blind ramu, smišlja, kreira, raspoređuje motive i spontano slika. Prisustvovala sam samom procesu nastanka jedne takve slike, koja je prvo bila samo mokra prozračna podloga, a zatim su se naprskane kapljice razlile u ozbiljne mrlje, koje bi se laganim dodirom četke, pred mojim očima, transformisale u latice najlepšeg cveta ili arabeske. Onda je autorka povukla konturnu liniju, u srebrnom ili zlatnom tonu, koja bi dopunila kompoziciju i dala završni akcent. Taman sa merom, jer svila kao najplemenitiji materijal mora da ima vazduha, treba da diše, da ostane ono što jeste i da zaigra svojom lakoćom. To je zapravo ono plemenito što Maruška Topalović nosi u sebi i što je odvaja od mnogih. Pre svega to su dobro oko, siguran potez, akvarelska žustrina, osećaj za meru, kreativnost i istančan ukus.
Godine kontinuiranog stvaranja, iznedrile su brojne originalne kolekcije, ali muzealcima je posebno atraktivna inspiracija muzejskim artefaktima, koje nisu puka kopija. Jedna od najuspelijih i najatraktivnijih ideja je šara zapadnomoravskog, pirotskog ili staparskog ćilima. Motiv izveden tkanjem oštrih, upredenih, vunenih niti, preselio se na svilu potpuno druge paučinaste, strukture. Intenzivne, komplementarne , čiste boje originala koje je zahtevala pređa, na svili su bile potpuno neadekvatne. Svila je zahtevala transparentne, nežne, suptilne tonove, blage kontraste i mesta na kojima ostaje netaknuta. Njena prirodna boja je tako plemenita, da je greh preslikati je potpuno, jer bi se dobio efekat neuspelog akvarela bez belina.Čvrstinu i jasno definisan, prepoznatljiv motiv dala je jasna kontura, u saglasju sa upotrebljenim suptilnim nijansama, tek toliko da razgraniči i odvoji posebna polja, ali ne da dominira i optereti svojom masom, gustinom i intenzitetom.
Maruška Topalović prati savremene modne trendove, obilazi muzeje i galerije, pokušava da proprati i ono što na kraju poželimo da kao uspomenu ponesemo kući. A ono što je najreprezentativnije, što je proslavilo našu srednjovekovnu umetnost je mileševski Beli anđeo, koji se kao print pojavio na ešarpi. Ne budimo suviše kritični i krutih shvatanja, jer je to uobičajeno u svetu. Budući da je naivna umetnost takođe popularna i u inostranstvu, sa slikama iz Kovačice načinjen je sličan pokušaj, ali na žalost ta praksa kod nas još nije zaživela. Međutim, treba imati dobro osmišljen gotov proizvod, jer će možda više sluha biti u hotelu Palisad na Zlatiboru, koji kolekcionira jednu Gračanicu sa božurima Nadežde Petrović, koja se kao print našla na zanimljivo dizajniranoj kravati,maramici, marami…
Maruška Topalović je svojim dugogodišnjim radom, idejama, kreacijama, stekla veliku popularnost i van granica naše zemlje. Najznačajnije od svega je što je ličnim primerom, ulaganjima u skupe materijale i svoje saznanje, primenjujući svoja i tuđa iskustva, uspela da kao umetnik – dizajner, opstaje i živi od svoga rada. Danas, posedovati poneki model iz njene kolekcije, ukazuje na dobar ukus, visoki dizajn ali i prestiž.
Marina Lukić – Cvetić
istoričar umetnosti