Ljubinka Adamović Aksentijević, mlada perspektivna umetnica sa jasnom vizijom svoje generacije, suočena sa iščašenom stvarnošću i poremećenim vrednostima, prenosi istinu ženskog pitanja opstanka i gole egzistencije. Egzistencije onakve kakva zapravo jeste, sa kojom se sreće svakoga dana, koja nam se predstavlja kao nešto savremeno i sasvim normalno. Žena bez ženstvenosti, preplašena, agresivna i razgolićena do bola, servirana sa „onim ili ovim prilogom“, nudi se javno i predstavlja se kao uspešna, sposobna, ostvarena. Stoga, platna umetnice kritika su današnjice kroz svakodnevni ulični narativ, iskazan reskim, žustrim, urbanim ekspresionizmom.
Raščupane pank princeze, izgužvane balerine, plesačice iz burleske, dugokose, izblajhane devojke iz Bloka, starlete rijalitija, sve one individue izgubljene u vremenu i prostoru, suočene sa reprezentacijom u sadašnjem momentu, pokazuju zube poput uhvaćene zveri. Sve one persone, koje neprestano poziraju pre svega sebi kroz selfije, zabacujući kosu, ističući senzualnost naduvanih usana, obnaženih, predimenzioniranih grudi i plastičnih, zašiljenih noktiju kao iz Apokalipse, nude se i dele drugima „na izvolte“, bez pardona, kao dobar dan. Svesne svoje izloženosti i rastočenosti identiteta u post medijskoj kulturi pokušavaju da budu važne, sigurne, uspešne. Ta suštinska disperzivnost uvlači ih u lavirint ogledala kao moderne Alise, koje su se našle pred savremenim Mačkom, menadžerom ili producentom, u prevodu makroom. Na njihovo pitanje: „Kuda vodi ovaj put?“, koje je zapravo pitanje savremene ženske subjektivnosti, on odgovara istom nedvosmislenom rečenicom: „Zavisi od onoga gde želiš da stigneš“. Tim najotvorenijim dijalogom, autorka raščlanjuje mitove pank kulture i apsolutno stoji iza svakog poteza koji je povukla garantujući ga predimenzioniranim potpisom LJUBINKA, sa prepoznatljivim A u krugu, kao simbolom anarhije i pečatom pank generacije, kojoj vremenski ne pripada. Uostalom, njen autoportret našao se među svim tim ženskim likovima svakodnevice u kontekstu postmoderne buntovnice.
Groteskno erotizovane figure oblikovane su jasnom konturom stripa, pročišćenim efekatima pop-arta i savremenog plakata, i naravno utisnutom katarzom nezaobilaznog vriska neo-panka. Junakinje se poistovećuju sa rok legendama i tinejdž zvezdama, ostajući bez korena kroz egzistencionalnu poljuljanost i fraktalnost subjekta. I kada se suoče same sa sobom u svoja četiri zida, skrhane na divanu, čelom udaraju u ogledalo kršeći ga u paramparčad. Ostaju efekti lažnog glamura, veštačkog svetla sa nekog Egzita, a britki potezi kao da isijavaju, pršte iz pozadine slike, naglašavajući dramu užasne svakodnevice i ostavljajući zabrinjavajuću poruku da će se ista predstava nekoj od devojaka, na žalost, ponoviti.
Ljubinka Adamović Aksentijević pripada vremenu koje je naslikala i nema nameru da stvarnost ulepšava ili da se opravdava. Naprotiv, svu njenu tragičnost, nasilje, prljavštinu, zablude, laž, farsu, ona kritički izvrće napolje, podvlačeći da bi sve ovo moglo da se nađe i da se nalazi na zidu, mostu ili u haustoru.
Ravnodušni pred ovim slikama sigurno ne možemo ostati. Žensko pitanje postoji i ne skrećimo pogled kao da ga nema.
Marina Lukić-Cvetić i dr Lidija Cvetić