Koordinator:
Tamara Petrović Ranitović
Postoje mnoge etničke grupe čije kulture odumiru, jer nemaju priliku da se organizuju i praktikuju svoje običaje, tradiciju i kulturno stvaralaštvo. Za neke od njih, to je pitanje opstanka, a on je čvrsto povezan sa priznavanjem njihove kulturne i etničke autentičnosti. Zakon garantuje ravnopravnost svih građana bez obzira na njihovu nacionalnost, religiju i jezik. Priznaje kolektivna prava i promoviše upotrebu maternjeg jezika u privatnoj i javnoj sferi, afirmiše kulturu i tradiciju, obrazovanje na svim nivoima, upotrebu nacionalnih simbola, itd.
Manjine koje su taj status imale pre 2002. odavno uživaju pomenuta prava kroz svoje institucije i organizacije. To nije slučaj sa Vlasima danas. Zanemarivanje ove etničke grupe izazvalo je njenu getoizaciju i etničku mimikriju.
Njihov jezik je dijalekat rumunskog ili je vlaški jezik sa mnogim slovenskim, srpskim rečima.
Nema zvaničnu pisanu formu. Jezik i kultura su zapušteni u velikoj meri, tako da jezik uglavnom koriste stariji, i skoro nikad u javnom prostoru.
Oni su pravoslavni hrišćani sa mnogim originalnim verskim i magijskim praksama i ritualima. Prelepe balade i mitovi su prenošeni vekovima, usmeno, sa jedne generacije na drugu. Etnolozi i antropolozi često su iznenađeni obeležavanjem vlaških praznika, poput Rusalja, kada žene padaju u trans.
Kako su oduvek bili skriveni manjina, jezik nikada nije bio, i još uvek nije ušao u škole ili u bilo koju instituciju, pa stoga nikada nije postao pisani jezik.
Vlaška istorija nikada nije napisana, uprkos više ili manje, uspešnim naporima i akademskim i onim manje naučnim radovima sa ovog područja. Ona svakako nije dovoljno poznata i promovisana u javnoj sferi.
Vlaški jezik se gasi i u privatnoj sferi, tradicionalnog usmenog prenosa istorije je sve manje. Svedenost upotrebe vlaškog jezika na porodicu i primarno okruženje neminovno dovodi do osiromašenja kulture, a kod samih pripadnika, stvara osećaj nekompletnog, nedovoljno važnog i invalidnog građanina šire nacionalne zajednice.
Postoje razjedinjene i uglavnom privatne arhive audio i video materijala naučnih i ostalih istraživača u kojima se nalaze usmeno ispričane bajke, basme, bajalice, legende i opis raznih tradicionalnih obreda koji su veoma specifičnii i raznoliki.
Čitava Vlaška kultura je nematerijalna i tradicionalna.
Problem je koliko je toga ostalo u ljudima i koliko se toga svakoga dana gubi.
Vlasi su navikli na izolovanost i nezaiteresovanost većinske kulture prema njihovoj, kao i na predrasude i stereotipe koji o njima vladaju. Svedenost poimanja javnosti o njima na folklorne igre i tzv. vlašku magiju, umesto na bogate kulturne izraze koji kolektivnom nebrigom iščezavaju, treba da interesuje celo društvo, tj. one koji njime upravljaju i kreiraju kulturnu politiku.
Predmet istraživanja:
Istraživanje stavova Vlaha o svom maternjem jeziku, pripadanju/ nepripadanju vlaškom i srpskom etničkom i kulturnom identitetu. Ispitivanje različitih slojeva identifikovanja prema oba ova etnička identiteta, sa naglaskom na privatnu i društvenu komunikaciju sa užom i širom zajednicom. Istraživanje o kulturnim praksama unutar porodice, primarnom okruženju, vrednostima i verovanjima. Ispitivanje o željenom identitetu mladih Vlaha i Vlahinja u bliskoj, a zatim i široj zajednici, (ne)željenoj percepciji njihove posebnosti u očima drugih.
Ciljevi projekta:
Saznanje o dominantnim karakteristikama kulturnog identiteta vlaške populacije.
Doprinos razumevanju, komunikaciji i zaštiti nematerijalnog nasleđa autohtonog vlaškog naroda i kulturne raznolikosti Srbije.
Doprinos kreiranju i sprovođenju kulturne politike na nacionalnom i lokalnim nivoima koja je osetljiva i odgovorna prema etničkoj raznolikosti Srbije, uključuje potrebe i razvija strategije za unapređenje kulturne razmene raznolikih kulturnih i etničkih identiteta.
Projektne aktivnosti:
Sprovođenje dubinskih intervjua sa pripadnicima/ama vlaške populacije na teritoriji istočne Srbije.
Sistematizacija podataka
Analiza podataka
Objavljivanje i promovisanje rezultata istraživanja