Kulturni centar „Dom porodice Pavlović“ i Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 14. 11. 2013. godine
Kuće, zgrade, crkve, manastire, ostaci nekadašnjih gradova i utvrđenja prve su asocijacije na graditeljsko nasleđe. Sledeći sloj promišljanja o graditeljskom nasleđu jeste da ono čini ambijent koji je oblikovao naše upoznavanje sveta u kome živimo, da je ono prostor u kome se odvija naš svakodnevni privatni i javni život. Najzad, sledeći sloj promišljanja o graditeljskom nasleđu čini jačanje svesti da u posebnim „sobama“ naše kuće koju zovemo i domovina ne živimo sami već da su tu i naše komšije, ljudi sa kojima hotimično ili nehotično svakodnevno stupamo u komunikaciju. Shodno tome, izuzetno je značajno ne samo proučavati i dokumentovati materijalne objekte i artefakte koji čine celinu graditeljskog nasleđa već i stvarati prilike da se u direktnoj komunikaciji razmenjuju znanja, porede iskustva i iznalaze inovativni predlozi za unapređenje i znanja o onom delu kulturnog nasleđa koje oličava lepotu i karakter prejzaža, scena na kojima se odigrava svakodnevni život, i njegovom položaju u savremenom društvu.
Dobroslav Bojko Pavlović bio je prvi doktor arhitekture u Srbiji. Tokom svog dugog i bogatog veka bavio se i proučavanjima narodnog graditeljstva i razvijanjem principa zaštite graditeljskog nasleđa. Bojko Pavlović bio je jedan od osnivača International Council of Monuments and Sites (ICOMOS) u Parizu i Društva konzervatora Srbije, ali u pogledu na njegov lik, rad i delo možda je najznačajnije to što je imajući sluha za različite ideje inspirisao mnoge da rade na tome da ova vrsta nasleđa bude integralni deo razvoja pojedinaca, grupa i zajednica. Nas u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka inspirisao je da pokrenemo jednu komšijsku inicijativu i da u bliskoj saranji sa Kulturnim centrom Dom porodice Pavlović i Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda 14. novembra 2013. godine organizujemo skup „Graditeljsko nasleđe u Srbiji. Skup u čast dr Dobroslava Bojka St Pavlovića“. Skup je održan uz pomoć Ministarstva kulture i javnog informisanja i Društva konzervatora Srbije.
Referati posvećeni analizi semantike kuće, značenja i značaja njenih delova i u srpskoj tradicionalnoj arhitekturi (Radenković) i u orijentalnoj tradiciji koja i u Srbiji živi (Kahrović – Jerebičanin) bili su uvod u razmatranja položaja graditeljskog nasleđa u kontekstima savremenog života. Nadovezujući se na Pavlovićev dugogodišnji rad u istraživanju i proučavanju crkvi brvnara Lukić – Cvetić je monografski predstavila crkvu brvnaru u selu Vrba kod Kraljeva. U referatu „Svrljiški grad – nasleđe koje nestaje“ Petrović i Filipović su ukazali na sumorniju stranu sadašnjeg stanja graditeljskog nasleđa skrenuvši pažnju na pokušaje da se zaostavština iz prošlih vremena nestručno i ne-etički eksploatiše. S druge strane, izlažući kako se beogradska tvrđava decenijama štitila i restaurirala Lučić – Todosić je pak pokazala kako se spomenik kulture može i koristiti kao prostor u kome se razvijaju znanja i kulturni identitet.
Budući da narodno graditeljstvo čini veliki i značajan korpus kulturnog nasleđa, Babić i Srećković su u referatu „Narodno neimarstvo kao ogledalo tradicionalne kulture našeg sela“ pokazali da narodno neimarstvo predstavlja dobar primer povezanosti i međusobnog delovanja nematerijalne i materijalne kulture na našem selu – stvarajući nova dela neimari su materijalizovali životni prostor, prostor u kome se boravilo po ustaljenim normama (pravilima) godišnjeg i životnog ciklusa a to je opet domen nematerijalne kulture. Upravo projekat „Mapiranje graditeljskih veština“, koji je na skupu predstavio mladi etnolog Panić, jeste i konkretan primer kako se materijalno i nematerijalno mogu povezati doprinoseći razvijanju holističkog pristupa očuvanju kulturnog nasleđa. Dajući pregled objekata narodnog graditeljstva Račanskog kraja Rosić je dala i konkretnije predloge za dalja istraživanja i zaštitu.
Posebnu temu na skupu činilo je upoznavanje sa tendencijama i trendovima relevantnim za uključivanje lokalnih zajednica u procese očuvanja graditeljskog nasleđa. U okviru ove teme Krstović je predstavio faze razvoja muzeja na otvorenom pre svega u Evropi kao specifične vrste institucionalizovanog očuvanja graditeljskog nasleđa. Budući da su muzeji na otvorenom specifične institucije, Toskić je u svom referatu analizirala i specifičnosti prikupljanja i sistematizovanja dokumentacije kako o samim objektima tako i o predmetima koji su u domaćinstvima pravljeni i korišćeni. Rad muzeja na otvorenom, a kako pokazuje i primer muzeja „Staro selo“ u Sirogojnu, iziskuje tesno povezivanje institucije i lokalnog stanovništva. Eko muzeji, a kako su Grujović-Brković i Nišević u svom referatu ukazali, čine još jedan mogući pristup u ostvarivanju očuvanja graditeljskog nasleđa kao dela prostornih celina kao što je konkretno na primer dolina reke Ibra. Najzad, u referatu Babića sugerisani su mogućnosti da upravo graditeljsko nasleđe bude okosnica oko koje bi se razvijao turizam u ruralnim područjima te dati konkretni primeri takvih mogućnosti.
Ukupno posmatrano, referati i diskusije koje su ih pratile još jednom su potvrdile aktulenost rada Bojka Pavlovića, pokazavši da je graditeljsko nasleđe tema koja neprestano podstiče i na razmišljanje i na razgovore. Glavni zaključak skupa jeste da graditeljsko nasleđe nije tema kojom treba da se bave samo stručnjaci već da bi stručnjaci svojim radom trebali i da ohrabruju i pomažu sve one koji u našoj kući, našoj domovini žive da razvijaju etički odnos prema delovima „kuće“ i „pokućstvu“. Stoga je potrebno da i deca i odrasli uče ne samo gde je šta nego i da nauče da je naša domovina jedna velika kuća s mnogo soba koje kriju tajne, a te tajne treba da otkrivamo svi zajedno dakle i stručnjaci i svi građani Srbije. Kada sami ovladamo boljim znanjima o našoj kući omogućićemo da i naši gosti, ljudi koji dolaze u Srbiju da bi upoznali njenu kulturu i njeno stanovništvo imaju potpuniji i upečatljiviji doživljaj i nas samih.