Градитељско наслеђе, било да је реч о народном неимарству, било да је реч о објектима који репрезентују архитектуру различитих епохама је изузетно значајан сегмент културног наслеђа јер нам омогућава да овладамо знањима о свету око нас. Куће, зграде, административне или сакралне грађевине, улице, остаци некадашњих градова и утврђења у непосредној близини градова и места у Србији чине амбијент у коме се одвијао и и данас се одвија свакодневни живот, амбијент у коме људи комуницирају градећи друштвене везе и односе, стварајући мале личне историје које говоре о месту и заједници али и ону велику значајну за идентитет народа и нација.
Први доктор архитектуре у Србији, Доброслав Бојко Ст. Павловић, био је свестрано надарена и образована личност, живог духа и мисли. Ангажујући се у различитим областима на пољу очувања градитељског наслеђа и његове етичке примене у савременим контекстима укључујући и развој (културног) туризма, Бојко Павловић и његово дело јесте неисцрпан извор инспирације за изналажење иновативнох приступа у сагледавању градитељског наслеђа и његовој етичкој употреби у процесима развоја и на локалном и на нацоналном нивоу.
Подстакнути интересовањима за културно наслеђе али и инспирисани разноврсним опусом др Доброслава Бојка Ст Павловића, у четвртак 14. новембра у Дому породице Павловић, споменику културе града Београда из 1882. године и Заводу за проучавање културног развитка а уз помоћ Министарства културе и јавног информисања, организовали смо скуп „Градитељско наслеђе у Србији. Скуп у част др Доброслава Бојка Павловића“.
Инициран као вид комшијске сарадње Завода за проучавање културног развитка, Културног центра Дом породице Павловић и Завода за заштиту споменика културе града Београда, скуп је био прилика да јавност кроз тринаест реферата упозна како мисли и дела Бојка Павловића живе и развијају се и седам година откако нас је Бојко напустио. На скупу је било речи о значењу куће и кућевног простора, о опасностима и претњама за очување градитељског наслеђа, као што су чести примери занемаривања па и вандализма посебно на археолошким локалитетима. На скупу се дискутовало и о разноврсним могућностима интеграције градитељског наслеђа у процесима развоја пре свега локалних заједница а такође и друштва у Србији у целини и то кроз повезивање материјалних и нематеријалних израза идентитета, онога што нас чини људима којима је Србија дом(овина).
Закљчци скупа сугеришу на потребу како за даљим разговорима и дебатама о очувању наслеђа тако и за већим укључивањем знања о наслеђу у школски систем чиме се подиже свест о томе да кућа није само материјални објекат већ и жариште прича и догађаја, те да Србија као наша кућа има пуно соба које чувају разноврсне тајне које треба да откривамо.