Један од оснивача Завода за проучавање културног развитка, Триво Инђић, преминуо је у Београду 10.маја 2020. године.
Као један од оснивача и првих истраживача Завода, Триво Инђић је дао огроман допринос утемељењу и развоју научно-истраживачког рада ове установе, али и истраживачког рада у култури уопште. Такође, био је и један од оснивача часописа „Култура“, који издаје Завод.
Триво Инђић рођен је 1938. у Лушци Паланци код Санског Моста (Босанска Крајина, БиХ).
У Другом светском рату остао је без оба родитеља, па је боравио у сиротишту у Сплиту, а након тога је наставио школовање у Београду.
Дипломирао је на Правном факултету у Београду, магистрирао социологију и био асистент Љубомира Тадића. Био је члан групе „Праксис“ и један од покретача Корчуланске филозофске школе.
Избачен је из чланства у Савезу комуниста Југославије 1968. године па му је СДБ одузела пасош (1973–1978), након тога избачен је и са Филозофског факултета у Београду.
Радио је као социолог – истраживач у Заводу за проучавање културног развитка, у Институту за међународну политику и привреду и Институту за европске студије у Београду. Био је помоћник савезног министра за просвету и културу СР Југославије од 1992. до 1994. године и амбасадор СРЈ и СЦГ у Шпанији од 2001. до 2004. године. Од 2004. до 2012. године радио је као политички саветник председника Републике Србије.
Иза себе је оставио велики опус књига и радова из широког поља друштвених наука. Објавио је више радова из социологије, социјалне теорије и међународних односа, као и књиге: „Култура и културна политика“, „Културни живот радничке омладине“, „Савремена Шпанија“, „Успон маса“, „Тржиште дела ликовне уметности“, „За ново просветитељство“, „Балкан – могућности регионалног система безбедности“. Уређивао је часописе „Видици“, „Гледишта“, „Социолошки преглед“, „Култура“, као и едицију за политичку филозофију „Либертас“.
Био је цењени хиспанолог и стручњак за Јужну Америку.
Говорио је енглески, шпански, руски, италијански и француски језик.
